Devedesete: Neočekivano nasleđe Novog Sada

04.02.2022

Devedesete: neočekivano nasleđe Novog Sada

 

Šta je nasleđe? Kako živa sećanja postaju nasleđe i kako se individualna sećanja, uspomene pojedinaca, prepliću i stvaraju mrežu zajedničkog, kolektivnog nasleđa? A zašto devedesete? Da li se vreme rata i krize uvek vezuje za negativna sećanja? Umetnica Jana Danilovic svojim radovima obeležila je sedam mesta koja pamte devedesete u javnom prostoru Novog Sada. 

Da li se sećate da su na samom početku devedesetih fudbaleri Jugoslavije u četvrtfinalu svetskog prvenstva u Italiji umalo pobedili reprezentaciju Argentine predvođenu Maradonom? Ipak, tog 30. juna 1990. nakon čuvenih penala i promašaja Piksija, Brnovića i Hadžibegića, „Plavi“ se nisu plasirali u polufinale, a ovo je ujedno bila i poslednja utakmica koju je taj tim odigrao za veliku Jugoslaviju. Miloš iz Novog Sada i njegovi prijatelji pamte ovaj događaj kao simbol kraja, ili pak početka jednog potpuno drugačijeg, neočekivanog i neplaniranog perioda. Da li ste znali da je 1993. godine u prodavnici Selena na Spensu audio kaseta sa Bajaginom „Muzikom na struju“ mogla da se kupi za dva miliona i četristo hiljada dinara dok je album „Mali crni Gonzales“ koštao čak tri miliona i šeststo hiljada dinara? Da li ste nekada čuli za igru Vije po visokom? Stanovnike naselja Grbavica u Novom Sadu možete zamoliti da vam objasne kako se igra ova, u tom naselju devedesetih veoma popularna, dečija igra-hvatalica! Koliko danas mladih generacija Novosađana zna koje je sve muzičke bendove iznedrila Žuta kuća? Šta se sa njom zbilo? Koliko slojeva baštine i događaja u novijoj istoriji otkriva Petrovaradinska kapija? Koliko je novih odeljenja učenika upisano u škole devedesetih? Koliko je tada novih stanovnika dobio ovaj grad? Da li će nove generacije Novosađana pamtiti skelu kojom se prelazio Dunav? Hoće li izlaziti ispred dragstora? Hoće li njih mostovi asocirati na povezivanje i slobodu ili pak na granice, prekide i razdvajanja?

Kroz razgovor sa preko pedeset stanovnika Novog Sada saznavali smo o njihovom pogledu na devedesete provedene u ovom gradu. Pitali smo starograđane i starograđanke, pripadnike struke - konzervatore, kustose, istoričare, ali i arhitekte, vizuelne umetnike, vlasnike hotela, članove proslavljenih novosadskih bendova, izbeglice, taksiste, vinare, današnje školarce koji o devedesetima znaju na osnovu sećanja svojih roditelja i popularne kulture. Dobijali smo veoma različite, nekada čak suprotstavljene odgovore u zavisnosti od toga kojoj generaciji pripadaju sagovornici, koje su nacionalnosti, da li su se rodili u Novom Sadu ili su u ovaj grad došli upravo devedesetih kao izbeglice i privremeno raseljena lica. Dok je gotovo svaki razgovor u početku nosio nostalgičan ton, povratak u mladost, zajedništvo, međusobnu podršku i solidarnost, kako je odmicao dobijao je teže note, sećanje na siromaštvo, poniženost, prkos, ali i otpor. Ono što je jednoj generaciji bilo „hleba, masti i šećera“, drugoj je pomfrit umočen u sladoled iz McDonalds-a, onog koji više nije u zgradi Apolo centra, što je jednima bio ZAM drugima je bio MTV.

Veliki deo sećanja Novosađana, poput Barbike Lepe Brene, novčanica od petsto milijardi dinara i benzina u flašama, su univerzalna i ne vezuju se isključivo za ovaj grad. Ali ona koju su lokalna uspeli smo da stavimo na mapu. Mnoga od njih su se preklopila iako nekada otkrivaju različite priče. Gotovo sva su obojena jakom emocijom. Poneka se mogu opisati stihom ili simbolom. Mnogima će biti neočekivano da neki od odabranih, veoma prometnih delova grada, kriju toliko  uspomena ispod novog sloja asfalta.

Nakon višesatnih razgovora sa Novosađanima, odlučili smo se za strategiju oživljavanja ovog neusaglašenog, disonantnog nasleđa kroz savremenu umetnost. Ipak, učinilo nam se mnogo prikladnijim da izađemo iz zatvorene bele kocke galerijskog prostora koja uvek ima posebnu publiku, upravo u grad. Najzad, odavno nasleđe ne smatramo samo onim odabranim slojevima identiteta smeštenim u za to osnovanim institucijama – arhivima i muzejima. Ono je uvek prvo upravo na ulici, živi i formira se zajedno sa građanima.

Onda i nije neočekivano što smo izabrali medij ulične umetnosti kroz koju budimo nasleđe koje su stvorili građani Novog Sada. Nije toliko neočekivano ni saznanje, odnosno podsećanje da hodajući gradskim ulicama uvek i svuda gazimo po tragovima života koje su za sobom ostavili naši prethodnici.

Neke od najkompleksnijih i najvišeslojnijih narativa koji se retko pričaju, a koji su snažno obeležili ovaj period preveli smo u vizuelne simbole povezane sa upečatlјivim citatom i spustili smo ih na asfalt, pod noge svih prolaznika.

Umetnica Jana Danilović je svojim prepoznatljivim izrazom zaokružila celokupan istraživački proces, u kojem je i sama učestvovala kako bi osetila duh grada i sugrađana. Sve intervencije su koncipirane kao site-specific radovi. Pažlјivim mapiranjem, odabrane su lokacije koje uz ispis i ilustraciju obezbeđuju prostorno-značenjski kontekst, bez opasnosti da ugroze postojeće estetske kvalitete odabranih mesta.

U pogledu forme, svaka intervencija se sastoji od tipografskih elemenata ispisanog teksta i ilustracije koja nudi mogućnost za dodatne asocijacije. Paleta je jedinstvena za sve radove i sastoji se od dva tona tirkiza i ultramarin-lјubičaste.

 

 

1.     Privremeno smešteni zauvek i crtež kofera – govori o izbeglicama i privremeno raselјenim licima koji su mnogo godina nakon dolaska živeli u neuslovnim privremenim smeštajima.

2.     Ispisom Devedesete, neočekivano nasleđe označen je Žeželjev most, simbol jugoslovenskog graditeljskog umeća, sagrađen 1961. godine po projektu „čoveka koji je ukrotio beton“ - inženjera Branka Žeželja. Lukovi ovog mosta postali su prepoznatljiva vizura Novog Sada, a egzibicionisti koji su lukove prelazili motociklima i automobilima osvojili su status gradskih legendi. Srušen tek posle dvanaest pokušaja tokom NATO bombardovanja u aprilu 1999. most je postao sinonim Novosadskog prkosa i opevan u stihu Seti se kako se držao Žeželj, benda Proleće.

3.     Sviđa mi se tvoja kapa gari i crtež patika – priča je o nasilјu i maltretiranju dece, skidanju patika i oduzimanju kapa, užine, novca. Tekst je citat Novosadskog benda UMT, a pesma Gari iako govori o devedesetim objavlјena je 2002. godine.

4.     Ove noge nisu male mnogima su pamet dale i crtež pištalјke – posvećen je slobodnom gradu, protestima, buntu, otporu, solidarnosti i studentskom maršu do Beograda 1996.

5.     Ne ja neću da se budim i crtež poznate novosadske Žute kuće – posvećen je novosadskoj underground sceni, prvom spotu iz Istočne Evrope koji je prikazan na MTV-u 1993, ali i noćnom životu i eskapizmu mladih.

6.     Ispisom Devedesete, neočekivano nasleđe označen je i Spens, epicentar dešavanja devedesetih u Novom Sadu - onih poput Koncerta godine i značajnih sportskih takmičenja, kao i onih ratnih koji padaju u zaborav, poput izbegličkog kampa ili mesta odakle su mobilisani autobusima odvođeni na ratište.

7.     Crtež Vučedolske golubice - simbol Vukovara, postavljen je u blizini zida na kojem već duže stoji ispisan grafit Novosadski korpuse stidi se. Ova intervencija je podsećanje na ratne operacije devedesetih, ali podjednako važno i na antiratne proteste i aktiviste tih godina.

8.     Gledaš sve te ljude i tražiš neko lice koje ti je blisko i crtež kofera i torbi – aludira na solidarnost Novosađana sa lјudima koji su dolazili iz različitih delova bivše Jugoslavije. Citat je deo jednog od intervjua tokom istraživanja i objašnjava kako su mnogi Novosađani danima čekali vozove bez voznog reda.

 

I kada je disonantno, nasleđe je. I kada je mučno govoriti o „mračnim devedesetim“, važno je pamtiti kako su one menjale prostore grada i njegove stanovnike. Jer nasleđe i identitet neraskidivo su povezani. A ono što danas biramo da čuvamo i naučimo iz prošlosti, nesumnjivo će odrediti našu budućnost. I kada se sećanja vezana za mesto ne dele, ona i dalje postoje i neretko je ključno razgovarati o njima.

A ko će čuvati sećanja nakon što sa svojim vlasnicima budu prepuštena limbu zaborava? Ko ima prava na pamćenje? Da li želimo da pamtimo ili ne? A zašto ne?

Verujemo da će ova svojevrsna izložba na otvorenom čiji se radovi generišu i postavljaju u čitavom Novom Sadu probuditi nove asocijacije i pokrenuti mehanizme sećanja i stvaranja nasleđa.

 

 

Više fotografija na našoj Instagram stranici.